Viktoria Faust - Smrtno uplašen

2005.

Kad je digao pogled prema nebu, mesec je bio tako neverovatno krvave boje da mu se u jednom trenutku učinilo da nikako ne može biti stvaran, da mu se to krv slila u oči i zaslepila ga pa je svet oko sebe gledao kroz tanki film koji je sve obojio u crveno. Krv? Njegova ili tuđa? Ali onda se setio da noćas još nije bilo krvi i pustio je da ga neverovatni prizor krvavog meseca posve ponese, bez osećaja grižnje savesti ili besa ili možda mržnje prema samome sebi. Doduše, davno su prošla vremena kada je mrzio sebe zbog onoga što je radio. Da li su uopšte postojala? Svet godinama pre bio je kao zaboravljeni san, gubio se u nepostojanju. Život je počinjao noćas. I mada smrtno uplašen prihvatao ga je onako kako to nezahvalnici rođeni u grehu primaju blagoslove podastrte pred njih: gladno, bespoštedno, neutaživo. Jer sutra možda i onako neće doći.